ПРЕПОЗНАВАЊЕ

…ИНСПИРИСАНО…

Уместо увода: Писати о деци, њиховом развоју и васпитању, надахњујуће је онолико, колико је деликатно и ризично. Читаоци су склони да написане речи испитују и мере са филигранском критичком нијансираношћу, а судове да доносе као тешке пресуде. Зато имам потребу и обавезу да пре самог текста нагласим једну чињеницу: Родитељ сам и запослен у установи која се непосредно бави психосоцијалним проблемима деце и омладине. Познати су ми сви изазови и искушења у раду са младима, посебно они њихови аспекти који су проистекли из некритичког преузимања трендова и модела западноцентричне васпитно-корективне парадигме. И управо мотивисан околношћу неселективног, помодног увођења туђих доктрина као неупитних и неприкосновених у осетљиву област васпитања, образовања и права деце, позивам читаоце да садржај текста који следи, разумеју као израз љубави и бриге за децу, упркос, у тексту присутним, критичким тоновима на рачун деце. Ти тонови, наиме, нису изворно упућени њиховој природности и спонтанитету, још мање импликацијама таквог понашања, већ су нуспродукт обраћања имагинарном систему који толерише и поткрепљује вредносне девијације и немоћном друштву које нема снаге да се супротстави општем таласу прихватања иностандарда. Овај текст, дакле, није осуда деце (сачувај боже), већ аларм одраслима. Другим речима, молим читаоце да садржај написаног разумеју као апел за заштиту деце од наметнутих образаца васпитања, од којих нико нема користи, а свако трпи штету, почев од родитеља, наставника и друштва, до саме деце.   

 

Образовни систем, то дивно, племенито подручје индивидуалног напретка и националног прогреса, једнако као и терен породице, постаје незаустављиво, полигон за опасни, активни, друштвени експеримент са свим могућим бизарностима  и настраностима савремене епохе.

Сродне и сарадничке научне дисциплине, психологија, педагогија и социјална политика, опчињене модерним детецентричним дискурсом и омеђене ригидном правном регулативом, па још и импулсивно жељне специфичног научног идентитета, властитог места у постојећој расподели „доприноса“ и сурогатне славе, са једне стране, и добрано опортунизоване извесним економским добробитима, са друге стране, при томе, још, здушно инспирисане и подржане гласовима који потичу из дела невладиног сектора, невољно, више ћутећи, али на жалост, и делајући по узусима девијантног поимања детета и човека уопште – предводе последњих година суморни, злослутни, нихилистички, васпитни поход према унижавању свега вредног у општеодгојној традицији националне културе, налазећи за то упориште и оправдање у филозофији индивидуалности и наводним правима детета.

Стављање детета у средиште васпитно-образовног процеса узвишено је и неупитно становиште. Ова позиција детета је аксиом и догма свих претпоставки у раду са децом и таквом мора остати заувек, без обзира на дух времена или васпитно-образовне трендове.

Овај положај, међутим, не сме бити компромитован ослобађањем инхибиторних механизама детета кроз дефектно пренаглашавање његових персоналних права и ригорозну процедуралну обавезу поштовања дететовог психофизичког и социјалног интегритета, а све у корист минимизирања и релативизовања његовог неконтролабилног и деструктивног потенција, и све на штету оних који су надлежни да обаве његову целисходну социјализацију, односно, на штету породице и школе.

Померањем граница од детета ка друштву, проширењем радијуса дететове природне егоцентричности дубоко у поље породице и школе, тј. друштва у целини, без претходне „реконфигурације“ терена којима би ове институције друштва сачувале равноправан положај и нужну одговарајућу надмоћ – интеракциона равнотежа је драматично нарушена. Наиме, родитељ и учитељ, два најзначајнија фактора дететовог одрастања, остављени су на брисаном вредносном простору, незаштићени и разоружани основних могућности које су им предачки остављене на располагање, потпуно, при томе, неопскрбљени одговарајућим новим или алтернативним вештинама и потребном системском подршком.

Са друге стране, невино и ничим изазвано, оснажено корпусом развојних слобода и права и заштићено друштвеним мораторијумом у погледу прихватања одговорности за своје поступке, дете је преузело незаслужену иницијативу у више аспеката властитог (само)одгоја. Најпре, као биће којем је у духу филозофије слободног и неспутаног развоја допуштено да се понаша увредљиво, бунтовно, пркосно и  абразивно у мери која угрожава психофизички интегритет родитеља, наставника и осталих учесника у сложеном процесу сазревања и васпитања, без страха да би због манифестованог понашања могло бити санкционисано на одговарајући начин (не физичком казном, или, барем, не, искључиво физичком казном). А потом, у погледу стварања анксиозности и правног неспокојства, подстицања несигурности и губитка самопоуздања, односно, у погледу угрожавања општих, стручних  и људских компетенција свих оних на које је непосредно упућено и који имају објективну одговорност за спровођење оптималног васпитног процеса, дакле, родитеља, просветног особља и одговарајућих социјалних служби.

Отуд не треба да чуди пад радног елана и ентузијазма унутар просветног система, не треба да збуњује конфузија васпитне орјентације и слом родитељства унутар породице, не сме да изненађује све уочљивији депресивни тон и општа пасивизација свих агенаса социјализације и васпитања деце и омладине.

И зато још, не треба да изазива саблазан потпуна разградња свих вредносних инхибиција и експлозија асоцијалног и антисоцијалног понашања које није могуће контролисати методама које се нуде. Јер њихов циљ и није опоравак детета и његова добробит, већ подстицање отуђења од свега што може држати на окупу нормалан систем вредности. А на крају, отуђења, и од самог система вредности као таквог.