ПРЕПОЗНАВАЊЕ

НАПИСАНО И ОБЈАВЉЕНО НА БЛОГОСФЕРИ У ФЕБРУАРУ 2013. ГОДИНЕ

Када је 17. фебруара 2008. године илегална скупштина јужне српске покрајине једнострано прогласила независност Космета, имала је у фиоци само један документ којим је могла то „потврдити“: сопствену Декларацију о независности, папир вредан колико и највреднија новчаница у доба хиперинфлације.

Очекивано, грубијански печат на овај продужени терористички акт, експресно је ставила и група земаља окупљена у (не)формалну разбојничку дружину која је запосевши више од пола Европе, похитала да своју шапу спусти и на свето српско тло. Додворавања ради и потврђивања покорне лојалности вођи ганга – Америци, и њеном топузу НАТО-пакту, истом оном који је храбро насрнуо на усамљену Србију 24. марта 1999. године.

И, то би, отприлике, било све, чиме је непријатељ располагао. Све остало стајало је на нашој страни. (Даље)

Posted in ПОСЛУШАЊА . Додај коментар: (0). Трекбекови:(0). Пермалинк

Јесмо ли учинили све да ослободимо отаџбину?

prepoznavanje | 31 Мај, 2023 18:46

октобар 2011.

Вишегодишњи покушаји запада и домаће анархолибералне олигархије да лише пркоса свест о  окупацији Отаџбине  сведоче о томе да је та свест – камен темељац наслеђене националне свести српског Народа. Последњих месеци ти напори постају још безочнији. Огољени напади на српски идентитет нису међутим крунисани потпуним и жељеним успехом чак ни у актуелном тренутку општег нихилизма када безначајно мањински део Народа, под заставом растанка са реликтима постмилошевићевске епохе, са арогантним одушевљењем омаловажава своју вишевековну, видовданску  историју. Та драматично мала мањина уверава нас непрестано да је сабласнута наводном неонационалистичком идеологијом патриотски орјентисаних организација и појединаца, а уствари доследно циља Србију. Истину говорећи, та мањина једино и нишани Србију, користећи као изговор и инструмент  национализам који је, канда, анахрона, атавистичка историјска појава недостојна модерне Србије евроинтеграционих аспирација. (Даље)

Posted in ПОСЛУШАЊА . Додај коментар: (0). Трекбекови:(0). Пермалинк

Јесмо ли учинили све да ослободимо отаџбину?

prepoznavanje | 31 Мај, 2023 18:46

октобар 2011.

Вишегодишњи покушаји запада и домаће анархолибералне олигархије да лише пркоса свест о  окупацији Отаџбине  сведоче о томе да је та свест – камен темељац наслеђене националне свести српског Народа. Последњих месеци ти напори постају још безочнији. Огољени напади на српски идентитет нису међутим крунисани потпуним и жељеним успехом чак ни у актуелном тренутку општег нихилизма када безначајно мањински део Народа, под заставом растанка са реликтима постмилошевићевске епохе, са арогантним одушевљењем омаловажава своју вишевековну, видовданску  историју. Та драматично мала мањина уверава нас непрестано да је сабласнута наводном неонационалистичком идеологијом патриотски орјентисаних организација и појединаца, а уствари доследно циља Србију. Истину говорећи, та мањина једино и нишани Србију, користећи као изговор и инструмент  национализам који је, канда, анахрона, атавистичка историјска појава недостојна модерне Србије евроинтеграционих аспирација. (Даље)

Posted in ПОСЛУШАЊА . Додај коментар: (0). Трекбекови:(0). Пермалинк

Русија данас - Прометеј постдекадентне истине

prepoznavanje | 30 Август, 2022 11:32

Posted in ПОСЛУШАЊА . Додај коментар: (0). Трекбекови:(0). Пермалинк

Росенханов експеримент

prepoznavanje | 30 Мај, 2022 18:19

 

...илити, чиме је, поред осталог, инспирисан „НУЛТИ СЛУЧАЈ“

Розенханов експеримент је био покушај да се утврди способност психијатара у САД-у да дијагностикују ментална обољења и да се доведе у питање валидност психијатријских дијагноза. Под утицајем Р. Д. Ленга и антипсихијатрије, Дејвид Розенхан (eng. David Rosenhan) и још седморо колега или студената су се у периоду између 1969. и 1972. године добровољно пријавили у осам различитих психијатријских болница широм САД-а тврдећи дежурном психијатру да чују гласове који им говоре речи „празнина“, „туп“ и/или „туп ударац“. Лажни пацијенти се нису жалили ни на шта друго. Сви су примљени и остали су у болницама између 9 и 52 дана, са дијагнозом параноидне шизофреније. Чим су ушли на одељење, наставили су да се нормално понашају. Упркос томе, преписивани су им лекови, а особље им није веровало када су говорили да им је боље. Отпуштени са са дијагнозом параноидне шизофреније у ремисији. Већини је било преоручено да наставе да пију лекове.

Розенхан и колеге које су учествовале у експерименту назвали су ово искуство дехуманизујућим. Са њима се није разговарало, дневно су били у контакту са лекарима и особљем мање од десет минута, и готово да их нико није посећивао.

Након обљављивања резултата у часопису Наука (енг.„Science“) јануара 1973. под насловом „Бити здрав на нездравим местима“ избио је скандал. Розенхан је тврдио да су психијатријске болнице складишта за људе које нико не жели и нико не разуме, и да лекари и особље не смеју да забораве да њихови пацијенти нису само збир симптома већ несрећна људска бића.

Експеримент са псеудопацијентима

Осам псеудопацијената, Розенханових сарадника који су намерно одабрани да буду што различитији, а сви психички здрави, добровољно се пријавило психијатријским болницама у пет америчких држава. Током психијатријске процене, тврдили су да чују гласове који су прилично нејасни, али ипак могу да разаберу речи: празнина, туп  и туп ударац.

Псеудопацијенти се нису жалили ни на један други проблем и осим што су дали лажне податке о свом тренутном запослењу и лажна имена, на сва остала питања су давали тачне одговоре.

Псеудопацијенти су били студенти на постдипломским студијама психологије, три психолога, педијатар, молер, домаћица и психијатар, као и сам Дејвид Розенхан.

По пријему су се понашали нормално и чак су тврдили да више не чују гласове у глави.

Након што је отпочео њихов боравак, прво што су псеудопацијенти приметили било је то да се заправо тамо нема шта радити, те су покушали да своје време проведу у разговору са другим пацијентима или особљем. Запазили су и да дневно у просеку особље болнице проведе 6,5 минута са пацијентом. Када би их неко од запослених питао како се осећају,одговорили би да се осећају добро и да више немају симптоме које су имали раније. Такође, према Розенхановим инструкцијама, сваког дана су водили дневник својих активности. У почетку су то радили сакривени од очију особља и пацијената, међутим када су увидели да нико ни не обраћа пажњу, свој дневник су водили јавно, чак и у заједничком дневном боравку где су били са осталим пацијентима. Особље је њихово вођење дневника окарактерисало као део њиховог психичког поремећаја. Једини који су приметили да нешто није како треба били су „прави“ пацијенти. Неки су чак тврдили да су псеудопацијенти новинари или професори који контролишу рад болнице. Говорили су: „Шта ћете ви овде? Ви нисте болесни, ви сте добро!“

Волонтери у болници нису били само пар сати или неколико дана, већ све до тренутка док им доктори нису дозволили да иду. Један од њих је ту ситуацију касније описао на следећи начин: „Рекао сам пријатељима и породици: изаћи ћу кад изађем. Бићу тамо пар дана и доћи ћу кући. Нико није ни сањао да ћу остати скоро два месеца. Једини начин да изађеш је да им кажеш да су у праву. Рекао сам да сам луд. ’Луд сам, али ми је боље’, рекао сам.“ У свим установама једва да је било неког интерперсоналног контакта пацијената са особљем, они су већину свог времена проводили у посебним, стаклом ограђеним просторијама које су псеудопацијенти убрзо прозвали „кавези“. Медицинске сестре су биле ван кавеза, односно у контакту са пацијентима свега 11,3% свог времена, што је подразумевало и дељење терапије, скупљање постељине и слично. У просеку волонтери су били тамо 19 дана. Сам Розенхан је у болници провео нешто мање од два месеца док му није било дозвољено да оде. Како то обично бива у психијатријским установама, није им било речено када ће бити пуштени, те су волонтери били још више мотивисани да докажу да су потпуно здрави, али то није било баш тако једноставно. Боравак им није био нимало пријатан, осећали су снажан психолошки стрес и на сваки начин покушавали да докторима докажу да су сасвим добро.

На крају је сам Дејвид Розенхан изјавио да је једини начин да се изађе из псхијатрјске болнице да кажете како јесте луди, али вам је сад боље.

Седморо их је отпуштено са дијагнозом да су шизофреничари (тачније: шизофренија у ремисији), а једна особа са дијагнозом биполарног поремећаја.

Ниједног псеудопацијента није открло особље у болницама, али јесу неки пацијенти. Током њиховог боравка на одељењу, особље је многе њихове навике и активности тумачило као симптоме менталних поремећаја. Чињеницу да је један псеудопацијент правио белешке, психијатар је протумачио као присилну радњу и из тога извео патологију.

Експеримент без пацијената

Пошто су сада већ сви стручни кругови знали за Розенханов први експеримент и његову тзв. „превару“, овај цењени научник одлучио је да контактира врло угледну клиничко-истраживачку установу и замолио их да учествују у другом делу његовог експеримента.

За овај експеримент, Розенхан је искористио познату психијатријску болницу у којој се спроводила обука студената психијатрије и усавршавање психијатара са завидним искуством. Та болница је после објављивања резултата првог експеримента тврдила да се то код њих никада не би десило. Са управом болнице договорено је да у периоду од три месеца Розенхан пошаље нове псеудопацијенте, а болница ће на крају периода објавити списак оних које су открили.

На крају периода болница је саопштила да је међу 193 особе које су јој се обратиле за помоћ открила 41 „уљеза“, те да сумња на додатних 42 – иако Розенхан није послао ниједног лажног пацијента. Сви одбијени људи били су стварни пацијенти.

Потоње студије су потврдиле да дијагностички процес примењиван у САД-у има озбиљне недостатке.

Овај део експеримента постао је темељ свим критикама модерне психијатрије; увео је многе револуционарне промене у самом раду ових установа.

ИЗВОР: Википедија

Posted in ПОСЛУШАЊА . Додај коментар: (2). Трекбекови:(0). Пермалинк

Фрагмент из „Једне посебне речце о Словенима“ Ф.М.Достојевског

prepoznavanje | 23 Април, 2022 09:33

„…Наиме, то друго је следеће: по моме унутрашњем убеђењу, најпунијем и неодољивом – Русија неће имати, и никада није имала, таквих завидљиваца, таквих мрзаца, клеветника, чак јавних непријатеља, као што ће бити сва та словенска племена, чим их Русија ослободи, а Европа пристане да их призна за ослобођене! И нека нико не протествује, не спори, не виче на мене: да преувеличавам, и да мрзим Словене! Ја, напротив, јако волим Словене и зато се бранити нећу; али знам да ће се све тачно онако догодити као што говорим; и не због неког тобоже ниског и незахвалног, карактера Словена; не! њихов је карактер у том смислу као и свих народа; него ће се оно десити зато што се такве ствари на свету друкчије и не могу дешавати. Говорити о томе још опширније, нећу; знам толико да ми никако не треба ни да захтевамо од Словена захвалност, и треба да се припремимо унапред да је неће ни бити. Једаред ослобођени, почеће они свој нови живот, понављам, баш тиме што ће измолити од Европе, од Енглеске и Немачке, рецимо, јемство и протекторат за њихову слободу; у том концерту европских држава биће и Русија – али они ће баш у смислу заштите од Русије то и измолити. Они ће неизоставно, у себи, ако не и гласно, поставити убеђење: да Русији не дугују ни најмању захвалност; напротив, да су се при закључењу мира једва спасли од властољубља Русије, и то посредством европског концерта; а да се није умешала Европа, Русија би их, отевши их од Турака, прогутала сместа „имајући у виду проширење својих граница, и оснивање великог свесловенског царства, ради подјармљивања Словена грамзивом, лукавом и варварском великоруском племену“. Дуго, још врло дуго неће они бити у стању да признају ни некористољубље Русије, ни велико, свето, нечувено у свету њено истицање оне највеће идеје међу идејама од којих живи човек, и без којих ће човечанство – ако т. ј. те идеје престану да живе у њему – охладити се, унаказити, умрети у ранама и у немоћи…“

ЈЕДНА ПОСЕБНА РЕЧЦА О СЛОВЕНИМА

Posted in ПОСЛУШАЊА . Додај коментар: (0). Трекбекови:(0). Пермалинк

ТАЈНА НАЦИОНАЛНОГ ОКУПЉАЊА

prepoznavanje | 27 Март, 2022 14:59

Ако се не окупимо око идеје о националној Слободи окупиће нас,  јалове и неме, слобода а(нти)националних идеја. Лебдеће худо око нас и кроз нас а ми ћемо у најсрамнијој тражити утеху за наше данашње лицемерје, неодлучност и кукавичлук.

Ако дозволимо слободу а(нти)националних идеја окупираћемо сами идеју о Слободи трагичније неголи било који окупатор Отаџбине у њеној историји са свирепом страшћу која ће надвисити и ону којом смо самобитност опседали током комунистичке епохе.

Aко се не окупимо око идеје о националној Слободи, лишићемо пркоса свест о вредносној, економској и територијалној окупацији Отаџбине.

Лишимо ли пркоса свест о окупацији Отаџбине, признаћемо и сами да национална свест није камен темељац наслеђене националне свести српског Народа и да су у праву они који настоје да нас суоче са тзв. историјском нужношћу чији је крајњи циљ прихватање измишљене и наметнуте реалности.

Ако се не окупимо око идеје о националној Слободи изгубићемо на дуго код за дешифровање појма Слободе који смо сами утиснули у светску историју и са поносом га чували од кнежеве вечере до потоњих дана.

Ако дозволимо тај губитак нећемо имати нову историјску прилику да избегнемо потомачки и предачки презир  што смо пристали да следимо бешчасни пут од вере до вечере којим иду они међу нама који оправдавају Јудино јеванђеље.

Ако се не окупимо око идеје о националној Слободи, окупиће нас свирепа слобода разгоропађене, шестовековне клетве пред чијом ћемо злокобном силом узалудно цвилети и грчити се за милосрђе.

Ако се окупимо око слободе клетве која је шесто година у тишини веровала да ће заувек припасти епској повести, можемо без трунке немира и сами закорачити у заборав, не само као покољење, већ и као нација.

Не окупимо ли се око идеје о националној Слободи, окупићемо се око свега што нисмо, свим оним што смо одувек били.

Окупимо ли се око сопствене националне негације, кренућемо на дуг, предуг пут без повратка. И незнано дуго ћемо веровати да је то заиста и управо онај пут који није имао алтернативу.

Posted in ПОСЛУШАЊА . Додај коментар: (0). Трекбекови:(0). Пермалинк

Бесмртна меланхолија пролазности илити скромни омаж феномену Миладин Шобић

prepoznavanje | 06 Јануар, 2022 20:16

Можда у овој сентименталној и архаичној антонимији (бесмртност спрам пролазности), семантички, наизглед сасвим парадоксалној, почива и одгонетка недокучивог феномена човека који је у истој непогрешиво и на време препознао варљиву игру непролазне међусобности наведених суштастава. И који је добровољно, зарад нас и у име нас, пристао да својом мелахоличном поетиком (дакле, речју) посредује између истих са једне, и између себе и остатка света, са друге стране.

Запитајмо се, на почетку, може ли ишта пролазно бити бесмртно? Ништа, наравно, осим њихове узајамности. И, управо она, комплементарност ових димензија времена, о којој смо склони да судимо опортунистички и у њој трагамо за оправдањима гледе властитих изопачености и конформизма, најмање једном у животу, својом неумољивошћу иште последње изјашњавање које ће нас коначно диференцирати: или ћемо је пригрлити са хедонистичком површношћу препуштајући се похотно удовољавању страстима и самољубљу, или ћемо се храбро постројити пред врлинама које од безличног обиља творе личност и аутентичну индивидуалност, ону посебност која нам се презентује као нарочита, непоновљива и подвижничка? Друге нема. Изаберемо ли прву цесту, са нама ће бити гомила, безмало читаво човечанство, клицаћемо стомаку, ноблесу и егоизму и вероваћемо да смо енигму живота разрешили лако и без по муке. Кренемо ли оном другом, врлетном стаз(иц)ом, корачаћемо сами (самцијати), аскетски поринути у тражење смисла живота до потпуног отуђења.

Елем, бескомпромисно одан лирском заносу, радикално и револуционарно веран стиховима које је филигрански брусио најинтимнијом искреношћу наивног (невиног, чистог и честитог) песника, никшићки бисер је поодавно, још сасвим млад, пошао уским и стрмовитим путељком (и ишчезао у шкољку најличније истине) да уситину и са најдубљом аутентичношћу живи сваку отпевану РЕЧ - властиту поезију. Пропланак се тек назирао на обзору...

И када је једне зоре, канда неочекивано и изненада обукао Џемпер за виноград, и из „празне“, болоспознајном поетиком иконописане меланхолије ефемерности, откорачао у најдубљу тишину, остављајући нас недомишљене у густој недоумици, добро је знао да мора тиховати тамо заувек. Једино тако, знао је такође, његова баштина могла је остати уметнички јеванђељска а његова маленкост безвремена у својој културолошкој и људској грандиозности. И да оно што за собом оставља агонично тавори у лакоћи постојања. Уосталом, и сам нам је, верујући разочарано да смо вредносно далеко од његових етичких критеријума, отпевао опомињуће (и категорично) „немој пут мене, боље остани гдје си“. Није ли?                                   

Не, нема у овој претенциозној тези никаквог надменог филозофског егоизма моје скрушене маленкости, нити каквог провиђајућег сензационализма, сасвим сам на коленима, непомичан и наклоњен до пода, са најдубљим страхопоштовањем опчињен уметничким хоризонтима голобрадог Миладина Шобића, Артура Рембоа југословенске музичке сцене (поређење са становишта уметничког талента али, надасве, са становишта краткотрајности активног стваралачког периода). У нареченом становишту је само заложена сва нада да ћемо усахнућем властитих жеља за његовим повратком спасити генија од наших плотских недораслости и сачувати га од свега оног, оличеног и у нама и нашој епохи (чији смо присни послушници), од чега је, пре четири деценије тихо – отишао.

Ако је својевремено, непреболни губитак сестре и био разлог привременог и природног склањања у изолацију, ако је тај оправдани магновни искорак од очију јавности и успевао да одржава хипотезу о мотивима ступања у трајну стваралачку апситиненцију, до потоњих дана, како о томе навелико спекулишу заинтригиране масе поклоника, од књижевних критичара и обожавалаца до новинара и песника (према непровереним подацима, Миладин Шобић је у Бечу радио на новим и рестилизацији песама зготовљеним за необјављени албум "Барутана љубави") - остаје отворено и големо питање да ли је том околношћу, и само њом, исцрпљен целокупни списак могућих мотива престанка са уметничком продукцијом и отпочињања са доследном, и поштовања и дивљења једнако достојном, деценијском уметношћу ћутања.

Лично, и сасвим попут других обожавалаца, нисам склон да кобни догађај (прерана смрт сестре) лишим своје разарајуће снаге, њених обесхрабрујућих, обесмишљујућих и деструктивних утицаја на Шобићеве животне одлуке и поимање стварности, њих је зацело било, оне су несумњиво оставиле вечни траг и допринеле формулисању животне филозофије.

Настојећи, међутим, да избегнем клопку мистификације, у коју се веома лако упада када се зарони у (наоко) збуњујућу биографију Миладина Шобића (разлога за то има прегршт, од наглог и „неочекиваног“ прекида каријере, до потпуног одсуства из медијског и јавног живота последњих 35 - 40 година), свестан при томе ризика да нећу умањити неизвесност, те да ћу, штавише, заројити нове полемике, храбрим се да објавим да је у феномену Миладин Шобић, свеприсутан латентни, вредносно-искуствени континуитет, који може осветлити разлоге неповратног повлачења са јавне сцене.

Суштнско клонуће снаге (фрагмент Шобићеве поетске формулације дијалога са властитом поезијом), које је сентиментални поета у својим стиховима слутио и најављивао са неупитном извесношћу (отуд и наводници изнад придева неочекиван у претходном делу текста), те неизбежно залажење у скровиту келију ненарушиве и свете тишине, могло је бити изазвано (и објашњено) једино разумевањем смисла трагичног догађаја у контексту општег дрхтања животних струна и са највиших разина - сводовских лествица. Изнад врхова пропланка...

Судбоносни ожиљак (смрт сестре), један само од мноштва којим нас живот подсећа на силовитост пролазности и разумевањем њене бесмртности твори симболичну арабеску узрастајућег пострадања (сваког појединца), уткан у плодну танкоћутност Шобићеве егзистенцијалне тескобе, представљао је пре него ишта друго, куражећи, смислени и крунски процват лепоте изнад кала земаљске привремнеости. Акутни бол (изазван сестриним одласком) је само тихо полегао у властито скровиште, употпунио мозаик очајања и уцелинио исконску жудњу елегичног бића, које је одавно већ „са тугом гледало за човеком“. Он је (бол) био недостајућа и последња пузла коју је рука судбине спустила у наталожену младалачку огорченост охолошћу људских амбиција и јетко разочарање мизерношћу цивилизацијске помирљивости са властитим слабостима.

На нашу овоземаљску жалост "изгубили" смо у креативном смислу најкомплексијег поп песника и генијалног мајстора музике и остали ускраћени за мноштво децентних и узвишених ужитака које нам је још могао приуштити својим поетским даром, али, на нашу бесконачну радост (и понос), у сивом и туробном свету који нас је пригушио сопственом хедонистичком привременошћу, добили смо критеријум принципијелне доследности и (сачуваног) Човека, достојног вечности. Зашто?

И само зато што је Миладин пре (и можда једини) од нас схватио да живот наших маленкости и наш заједно, живот речју зачет, који је он лично оплемењивао речима дариваним остатку света, има смисла једино - када иза својих речи станемо. Управо како је сам и учинио. А, када ће се то догодити, зна само Господ!

Срећан рођендан, господине Шобићу!

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Posted in ПОСЛУШАЊА . Додај коментар: (0). Трекбекови:(0). Пермалинк

Прича „Скопски случај“, уврштена у антологију савремених кратких књижевних форми

prepoznavanje | 11 Децембар, 2021 10:22

 

На међународном конкурсу Института за науку, алтернативу, културу и уметност – ИНАКУ из Скопља, Фондације за културну и научну афирмацију и презентацију „Македонија презент“ и издавачке куће ФЕНИКС, прича „Скопски случај“ уврштана је у Антологију савремених кратких књижевних форми. Иста је објављена у збирци прича НУЛТИ СЛУЧАЈ. 

***

Пацијент Б.Т. (име познато аутору текста) Универзитетске клинике за психијатрију у Скопљу, који је десет година раније одузео живот супрузи обесивши је змијом на грани јабуковог дрвета, испод прозора спаваће собе, распорио је себи грудни кош ножем којим је до јуче љуштио наранџе и последњим атомима снаге, заривајући шаку између суседних ребара, издахнуо, наочиглед већег броја собних цимера. Професор, доктор З.С. одговорни лекар, тј. водитељ случаја, рекао нам је током вечере у ресторану Скопски мерак, да је покојник до последњег дана опсесивно пребројавао властита ребра, те да је последњих месеци, у часовима најдубљег помрачења ума, запрепашћено тврдио да му и након једне деценије недостаје једно ребро, за које се заклињао, да би коначно морало бити ту.

Posted in ПОСЛУШАЊА . Додај коментар: (0). Трекбекови:(0). Пермалинк

Писмо Хермана Хесеа

prepoznavanje | 15 Октобар, 2021 17:15

Из нових рукописа

Извесни Н.С., умировљени болничар негдањег лечилишта за душевно оболеле у Горњој Топоници код Ниша, сведочио нам је пред властиту смрт, крајем осамдесетих година прошлог века, да је небројено пута тражио пријем код Ђорђа Карађорђевића, тада већ абдицираног престолонаследника, али да исти никада није одобрен. Последњи пут је то учинио у јуну 1972., четири месеца пред принчеву смрт, када је очајнички и безуспешно куцао на врата виле на Дедињу у којој је овај живео са супругом.  (Даље)

Posted in ПОСЛУШАЊА . Додај коментар: (0). Трекбекови:(0). Пермалинк

Артиста

prepoznavanje | 02 Август, 2021 14:07

Из нових рукописа

Ходач на жици у канадском циркусу Cirque du Soleil, застао је неочекивано на половини трасе, вешто сео на затегнуту сајлу по којој се до тог часа самоуверено кретао, и одбио да настави извођење своје тачке. Упркос инсистирању управника и молбама осталих чланова трупе, дотични виртоуз је категорички негирао могућност да то учини. Представа је настављена на нижим нивоима арене, а по њеном окончању, на општу затеченост гледалишта и управе циркуса, особени акробата је загрмео са висина уверавајући ватрено да му се живот међу светином одавно згадио, да је исти више од глумишта, да већ неко време презире театар, и да заправо, никада неће сићи међу живе. 

---

Две седмице касније, на жици више није било слободних места.

Posted in ПОСЛУШАЊА . Додај коментар: (1). Трекбекови:(0). Пермалинк

Васпитач

prepoznavanje | 04 Јун, 2021 22:37