Жуте дуње
prepoznavanje | 05 Март, 2016 15:02
Понекад немаш вољу да разумеш себе, а
понекад још ни храбрости да са собом поразговараш поштено. Верујеш да си премного пута превалио, предалеко отишао и да је касно да ишта покушаш у годинама
које су притисле отежало срце. Задубиш се у своје горчине и загледан из кревета
у позну зимску ноћ, пратиш кроз тмину путању дима цигарете који дуго испусташ из носа.
А онда, невољно, обасјано неонском светлошћу рекламе са суседног солитера, приметиш бисерје зноја на њеној наудсници и болну врелину белог бедра које се сручило на твоје измучено тело.
И док студен урања дубоко у кости…
„Одавно ми ниси написао песму“, каже, прелазећи прстима преко мојих груди…
Ћутим…
…и размишљам, боже, како је слатка била рупица на њеном образу…
…Некада.
Posted in
ПОСЛУШАЊА .
Додај коментар: (3).
Трекбекови:(0).
Пермалинк
«Next post |
Previous post»
1. Nikoleta | 03/05,2016 at 17:17
Mislim da što je čovek realniji u sagledavanju sveta i okruženja, to je nužno da bude oprezniji u doziranju količine razmišljanja o njima.
Ja zato i imam svoj svet mašte :))
PS
A tek da znate kako je nevaljalo moje Sebe ...!! ;)
Pozdravljam.
2. prepoznavanje | 03/05,2016 at 19:39
НИКОЛЕТА
ПС. А ко може да тврди да ово није машта!!!?
3. Nikoleta | 03/05,2016 at 20:41
Искрена да будем, није ми то ни пало на памет,
јер ...
ко уме да говори и пише и не оклева да машта ... делује уверљиво ;)