Поетизирани случај из психотерапијске праксе
prepoznavanje | 18 Новембар, 2015 16:23
У часу када сам је угледао, сасвим крхком и ломљивом, каква је и сама била изашавши из таксија, часу, са којег се пружао хладан и тегобан поглед на читав њен живот, таман ми толико знан колико и коначна судбина васионе, о којем је прилазећи мени, потпуном странцу, очајнички веровала да ће ми проговорити ону реч, или две, можда ни толико, али сасвим довољно и заправо тек колико мора да би остатак живота учинила подношљивијим, и само онолико колико сме, да туђе животе не би учинила неподношљивим, у трену док ми је скупљајући последње атоме снаге да поздрављање учини пристојним, безнадно предавала танку ручицу као да ми судбину ставља на располагање, мени се већ по навици чинило да ће у фотељу спрам мене сести још једна уображена фолиранткиња и прекрстивши ноге распалити патетичну причу о раскућном оцу алкохоличару, скрушеној мученици мајци и детињству којег и не жели да се сећа…
– Можете ли да подигнете ролетне и отворите прозор…? Недостаје ми ваздуха. – долебдео је до мојих ушију вапај… „А-ха, у том грму лежи зец“, закључио сам навлачећи завесе преко прозора чија сам окна широм отворио. Далеко негде, дисао је спокојно и суверено Јастребац.
– Но, који проблем желите да решите?
– Спасите ме, молим вас – изговорила је подижући поглед из амбиса у који су увелико већ понирале сузе из свелих, тамних очију. – Спасите ме… Хоћете ли ме спасити? – завршила је упитно загледана у мене, већ сасвим очигледно на измаку снага…
Сат и нешто доцније одмицала је стазом крај дрвореда липа. Са сваким наредним кораком, још тако тешким и сасвим несигурним, окретала је зебњиво главу уназад тражећи дугим погледом ону крошњу крај које сам минут раније застао и изговорио: „Одавде ћеш сама“, а потом дао реч да се нећу померити док ме не изгуби из видокруга. Она је одмицала а ја сам махао руком и хладнокрвно игноришући уврежене теоријске концепте тражио онај наивни, једноставни и непосредни одговор када то заиста и зашто, у ком кобном трену задрхтимо за читав живот? Шта то у душу унесе немир, усталаса је заувек и одреди све потоње стазе којима ћемо до свога конца? Махао сам са чудним осећајем ганућа и питао се има ли та млада и престрашена душица снаге да стигне куда је кренула и зна ли где даље и како потом? Хоће ли живот који се пред њом сурово и шкрто простире бити милосрднији или ће попут снежне мећаве наставити да је витла беспоштедно од немила до недрага, уздижући је понекад до остатака наде и стропоштавајући пречесто у такси возила из којих ће хрлити мени, или неком другом од кога ће тражити спасење? И има ли заиста спасења изван бога?
Вратио сам се у ординацију и загледао се у осунчане пропланке Јастрепца. Тишина је дуго засипала себе саму жуборећи испод лелујаве завесе.
Posted in
ПОСЛУШАЊА .
Додај коментар: (3).
Трекбекови:(0).
Пермалинк
«Next post |
Previous post»
1. pricalica | 11/19,2015 at 10:09
Arvo Pärt - велики православни композитор насупрот размишљању или повезујући. Зависи ко размишља и са које стране: њене или његове. Какав је одговор кад се сретну она која тражи и он који подозрева?
Размишљам и ја о томе, Препознавању и другим причама и поетизираним мислима - о чему ће већ, дао Бог, бити речи ускоро.
Пријатан дан!
https://www.youtube.com/watch?v=O-Bsy-nJnXo#t=169
2. Aneta | 11/19,2015 at 18:41
Život je okrutno mesto za boravak a mi krhka bića na klimavim nogama. Lutalice.
Kad se jednom otisnemo od obale, ljudi nam pomažu a za slučaj potrebe samo nas bog može spasiti...
Ako je tražila da je spasite verovatno je u Vama vidjela nešto više od običnog čovka i lekara, doktora...:)
Sviđa mi se Vaš stil pisanja a i tema.
Poštovanje i lep pozdrav. ;)
3. prepoznavanje | 11/19,2015 at 20:30
@Анета
Хвала Анета!
ПС. Ништа изван Бога није могуће!!!
Срдачан поздрав!