ПРЕПОЗНАВАЊЕ

Из нових рукописа

Човек који је кренуо путем безусловног и коначног повратка у завичај, оставио је сав иметак без остатка, титулу доктора наука коју је стекао у престоници и бројно потомство којем је даривао своје најлепше животне пределе, и понео са собом само једину чежњу целокупног личног постојанства. Угледали смо његову погурену прилику једног бистрог јулског праскозорја док се примицала водама Бистрице крај које смо данима већ сачекивали скелеџију са друге стране и преузимали извештаје о преосталима. Пробијао се тетураво кроз прозрачну љубичасту измаглицу која се разливала при тлу, претражујући џепове свог сакоа, а када нас је угледао, рекао нам је уморно „добро јутро“ и без икаквог чуђења, као да је управо на нас рачунао, замолио за упаљач. Дубоко увукавши дим цигарете коју је припалио, са копнећим сјајем у очима и некаквом суманутом решеношћу, упитао нас је без икакве уводне комуникације, да ли је на правом путу, а ми смо, потврдно климнувши главом, сасвим уверени у своју мисију одговорили да дубоко саучествујемо са његовом носталгијом, да одавно већ знамо како је свако путовање само дуги повратак у детињство, у далеке, поетизиране пределе сећања, али и, на жалост, да се од болних реминисценција не може кренути напред, у обећану будућност која, дабоме, најмање припада нама а свакако, нараштајима који пристижу и покољењима која још нису рођена. Неколико минута касније, укрцао се на скелу и нестао ка обали чије обрисе нисмо видели. Разуме се, тамо смо били официјелно, на тајном задатку службе државне безбедности, а реченица коју смо изговорили, представљала је верзију текста који смо саопштавали идеалистима.