Aкварел за Јадранку
prepoznavanje | 05 Мај, 2016 19:39
Не журим више за одбеглим временом, јесењим акварелима мелодију пишем.
Ветрове из космоса не чекам више, пресветом своду под тишину полазим.
Не проговарам, ћутњом презирем, у самоубици раскринкавам убицу.
И слутим……Располућени као две дојке на обнаженим женским грудима, можда ћемо и поћи једно другом у сусрет.
И знам… …Ваљда се о чежњи говори другачије.
А, ово?
…Ово је само сенка пала на стидљиву девојачку кожу.
Posted in
ПОСЛУШАЊА .
Додај коментар: (2).
Трекбекови:(0).
Пермалинк
«Next post |
Previous post»
1. pricalica | 05/05,2016 at 20:27
Болесничка постеља и гробље поуче човека више од иједне овоземаљске школе. Тишина, смирај и откуцаји срца откривају пут Човека. И међу сенкама и завесама царује сунце...
2. Aneta | 05/08,2016 at 20:07
Razmišljam o odbeglom vremenu ...
Pre bih rekla da smo odbegli mi, jer na vreme gledam isključivo kao nešto što nam po definiciji dolazi u susret, za razliku od ljudi koji više čeznu, maštaju i (nešto samo sebi znano) čekaju...
Pozdrav!