ПРЕПОЗНАВАЊЕ

Има нечег нелуцидног, системски погрешног у омаловажавајућем односу дела тзв. стручне тениске јавности када је реч о светском рекету број један. Ако изузмемо непристојност саму по себи, одсуство осећаја за праву меру и недостатак одговарајућег васпитања које подразумева неукусно и увредљиво медијско потцењивање Новак Ђоковића, онда, морам да приметим да у таквом приступу има и елемената неинтелигентног резоновања. Играјући на карту релативизирања Новакових постигнућа по принципу „да, није лош Новак, али, у ствари, његови ривали нису довољно добри, односно, немају свој дан“, и још у све то уносећи елементе афера са намештањем мечева, „блистави ум“ је само показао дубину непознавања мотивационог механизма, не само Новака Ђоковића, већ и Народа којем најбољи тенисер света припада. Настојећи на све начине да га саплете и на трон (п)остави своје миљенике, „блистави ум“ је заиграо на кардинално погрешну карту која је остварила потпуни  и неповратни контра ефекат. Уместо да се искрено задиви његовој игри и резултатима и да га објективно и заслужено промовише планетарним тениским господаром, и на тај начин покуша да га уљуљка, одобровољи и (можда) делимично ментално „разоружа“, односно, ослаби његов мотивациони механизам и потребу за снажнијим доказивањем, „блистави ум“ је осионим одсуством елемнтарне културе демонстрирао не само размере властитих хендикепа, већ и робустно оснаживао Новаков пркосни рефлекс и, заправо, у доброј мери допринео померању играчких међа и одмицању тениског виртоуза ка недостижним границама у општој спортској историји васионе.