На салашу
prepoznavanje | 29 Април, 2018 08:46
Много зима доцније, држећи за руку неку другу жену, одшкринуо сам вратнице салаша Пољанских.
Испред мене се пружало дуго, уско, завејано двориште на чијем концу је шћућурено тиховао напуштени кућерак. Ветар је распусно чардашио њиме заводећи капке окана, а снег притискао гране усахлих бреза. Негде иза последњих плотова, сутон се самоуверено подизао над Тисом као пијани љубавник из бедара своје драгане…
Ништа није било исто, ни налик… Ни алеја под чијим крошњама сам некада говорио Ану Сњегину, ни шкрипа снега под ногама, којом сам враголасто заглушивао најнежније речи љубави, ни оно било које је пулсирало у линијама живота приљубљених дланова… Баш ништа. (Даље)
Posted in ПОСЛУШАЊА . Додај коментар: (6). Трекбекови:(0). Пермалинк
