Menu:

Recent Entries

Categories

ПОСЛУШАЊА [34]
Генерална [0]

Links

Генерална

Syndicate

RSS 0.90
RSS 1.0
RSS 2.0
Atom 0.3

Код златног књижевника

prepoznavanje | 30 Мај, 2020 15:59


Из нових рукописа

Након окончане промоције књиге једног новосадског песника локалног домета, по добром старом обичају, домаћин скупа, повео нас је на вечеру у ресторан по сопственом избору. Убрзо смо се обрели „Код златног књижевника“, пар километара узводно од Моста слободе, на десној обали Дунава. Љубазни конобари су се истог часа створили крај наших столова и ставили нам се на располагање. После неколико уводних пића, на ред је дошао избор оброка, али се исти сводио на одговор на једно необично питање које су нам посвећени послужитељи љупко постављали: „Који је Ваш омиљени писац“? „Чехов“, изговорио сам затечено у своје име, након што су се изјаснила остала  четворица са стола који смо запосели. Сат времена доцније, љубитељ Булгакова је добио  фламбираног Бегемота, добро опрљени комад мачије задње бути, заљубљеник у Толстоја је послужен грилованим Платномер татар бифтеком (по среди је коњски каре), комбинованим са путером и препеченим хлебом, Кундерином обожаватељу је сервиран Карењин у deul-gge сосу, а мојој маленкости, Каштанка, такође псећи одрезак, куван са камилицом, маслачком и различитим степским зачинима. Погледали смо се, не без чуђења, а затим сви истовремено, као хипнотисани и са запрепашћењем усмерили поглед ка суседном столу. Тамо је, наиме, са остатком књижевне дружине седео наш крушевачки брат по перу, фанатични поклоник Албера Камија.

Posted in ПОСЛУШАЊА . Додај коментар: (2). Трекбекови:(0). Пермалинк

Додај наслов

prepoznavanje | 17 Мај, 2020 16:57


 

Понекад помислим да не постојим

Магла покапа сутон…

…и празних очију

Обрушава се звон

Несаница

Који одавно не чујем

Кроз ноћ мемливу и дугу

Ноћ предугу

Раге вуку кочију

Господе

Можда сам и мртав

Али не желим у то да верујем

Posted in ПОСЛУШАЊА . Додај коментар: (0). Трекбекови:(0). Пермалинк

Нулти случај

prepoznavanje | 06 Мај, 2020 16:57

На почетку четврте седмице од детектовања првог случаја вируса корона у Србији и десетог дана од регистровања првог оболелог у Крушевцу, заштићен од главе до пете, ушао сам у минимаркет у којем већ деценијама тргујем свакодневне потрепштине. Сасвим непрепознатљив продавачицама, засатао сам крај рафа са пекарским производима и на мрзовољни упит једне од њих показао погледом ка хлебу одговарајућег произвођача. „Хлеб?“, затражила је потврду, на шта сам без речи климнуо главом. „Мислите на полубели?“, захтевала је појашњење, након чега сам дуго, јасно и разумљиво трепнуо очима. Спаковала ми је уредно једну векну, а ја сам уместо захвалности озбиљно приметио: „Јутрос су забранили сваки разговор изван кућа и станова“. 
„И треба!!!“, узвратила ми је раздражљиво, са хистеричним, одвећ неконтролисаним олакшањем, а лице јој је оковао грч ослобођене агоније. Нашалио сам се грубо и неувиђавно и из продавнице изашао без убеђења да је чула и ваљано разумела моје извињење. У раним вечерњим сатима добио сам позив од епидемиолошке полиције. Предочено ми је доста строго да је у стању нервног растројства, трговкиња која ме је услужила, од поднева смештена у психијатријском карантину на обронцима оближње планине, те да као непосредни патогени агенс морам остати у апсолутној самоизолацији док се не утврди нулти психијатријски случај.

Posted in ПОСЛУШАЊА . Додај коментар: (2). Трекбекови:(0). Пермалинк